Ко си и зашто ти стазама се крећеш
несталим? Самотна у тужном сутону
мисли неспутаних где тихо покрећеш
лавину снова пустих да душа клону.
Куда по гори звери кад ноге клецај
сваким тренутком рудним извори нечуј
мириса нежних, а разбуђени јецај
зеленом лишћу дарује бакарни руј?
Не би ли можда крилима уморни лет
скратити хтела, јер овог времена зуб
пркосно растаче мамног тренутка свет
и као сикиром срцу засеца дуб?
Аутор: Dušan Komazec
ЗАВИЧАЈНЕ СТАЗЕ – Душан Комазец
Као небом звезда, одједном изникла
светиљка у сјају сунца које гасне.
Заблистала туга, ту се није свикла
душа која жели дах пољане јасне.
У тишини немој далеко од људи,
где жубори поток, а у даљи горе
призивају лето, душа му заруди.
Клецаве се ноге са путељком боре.
Ипак хрли даље према пољу сињем.
Пут убог, дугачак, зарасле су стазе.
Огледало воде подари га ињем
и борама које једна другу мазе.
НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец
Зовем се Марта, рођена деведесет неке
када су као крушке по моме завичају
падале бомбе с неба и мирну воду реке
мутиле.Наслутиле таме што вечно трају.
Тад нисам ништа знала. Испричаше ми људи
мало касније. Кад сам појмила да су снови
препуни ноћних мора били ти дани худи
што сваке ноћи руде, опет постају нови.
Данима безнадежја тихују лепе речи.
Злослутни запад стално сунце ненадно гасне
веснику туге, којем облачје увек пречи
да барем на тренутак обљуби поноћи јасне.
Не знају они тамо да ове очи снене
пустиња су без кише из којих само нека
суза у покушају разбуди успомене,
па се извору врати, као кориту река.
Двадесет лета пуним, сама на белом свету.
Стазама бола хрлим, таква је судба клета.
Крај мене усамљени лептир у ниском лету
тужи, јер божур нежни неће више да цвета.
У ноћи “милосрдних анђела” палим свећу
за покој душе оних који су живот дали.
На Светој српској земљи пронашли своју срећу.
Вазнели се ка небу. Грехе су окајали!
Настави са читањем “НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец”
ЖАР ПТИЦА – Душан Комазец
Безбрижно вече, невидљив мир.
Одједном чудан неки хук?
Све тутњи, стравичан звук!
Изгледа спрема се крвави пир.
Грабљивице из целог света
отимају све што је наше
из обести,
ил’ нас се плаше?
Ил’ то је само судба клета?
Соколи храбри узлетеше
знајућ’ да то им је последњи лет.
Бој нечастан, један на… пет.
Бледе усне занемеше.
Јутро нам предаде крвав дар.
Из гнезда кликћу соколићи.
Нек кликћу, брзо ће и они стићи.
Из пепела опет, птица жар!
(C)Душан Комазец
ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец
Судар сујета у предграђу мудраца
где сваки „умник неоспорног знања”
лучом без пламена у мору свитаца,
с гордошћу без премца, ником се не клања.
Баш свакога дана саможивљем мисли
„соломони врли” на престолу вајном
неће да се кају, радије би свисли
но да опрост траже речју благом, кајном.
Кад сви су за нешто, они су за против
и за грехе своје увек друге криве.
Да осуде неког не треба им мотив,
а за црно брашно криве су им њиве.
Стамени ко’ стена и препуни знања
противе се сваком таласу и плими.
Промишљањем чак су стигли до сазнања
да за лепшим полом пате сви Ескими.
Видик им је широк, а оквири тесни.
Кажу: Нема Бога! Призвали су буру!
Дарвин им је „светац” ал’ не беху свесни
да су због мајмуна прошли кроз цензуру.
Да будем к’о они то ми душа иште,
ал’ с промишљу скромном стигох до истине:
Баш би лепо било наше позориште
да у њему нема глумаца и бине.
(C) Душан Комазец
СЛУТЊЕ – Душан Комазец
Омеђен границом бесмисленог раја
где заруђен лахор одагнату сету
дарује заносом уснулих одаја
лепршавим дахом несталом детету
радује се звуку немог праскозорја
окован тишином што мамно обљуби
лелујаве гране мирисавог борја
и безнађем снене ноћи која губи
тренутак у коме васкрсење слуха
пренуто најлепшим слутњама што хује
раздевичи занос и блаженство духа
због безгласја чежње која одјекује.
ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец
У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.
И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.
Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Настави са читањем “ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец”
ЛИШЋЕ- Душан Комазец
Обгрљено поњавом од злата
с’ тешких грана суво лишће мине.
У бескрају безнађа и блата
немим гласом призива тишине.
У јесење тада затрепери
бисерасто кроз зеницу око.
Још сањиво хоће да измери
море туге, мртво и дубоко.
Настави са читањем “ЛИШЋЕ- Душан Комазец”
ПРВИ СУСРЕТ СА БОГОМ
Као малено дете играо сам се маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волео сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се Њега.
Била је на сред собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога!
Затварао сам очи, спознао да постоји!
Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у соби старој, трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају, к’о незнанци
„разишли” се без речи и без погледа грубог.
Иако више нема собе, ни столице старе,
знам да ме увек прате те очи благе, снене
И у невољи свакој кад сви ме занемаре,
надамном стално бдије, јер Он је део мене!
ИЗГУБЉЕНЕ ЧЕЖЊЕ- Душан Комазец
Шта ће ми слобода кад сам снова гладан?
Све тужне осмехе овог света носим
и са њима просим, поносим се јадан
што жетве нeродне сам по тмини косим.
Нема лека за ме, ваздуха ми дајте
да потрајем само ко’ најплићи зденац.
Пијте ил’ излијте чемер, ал’ устрајте
док сав не пресушим. На дну је каменац.
Пороке немиле разделите свима.
Нека као плима расточе се свуда.
Сем пијанства, блуда поделите њима
изгубљене чежње, сне што сања луда.
Све другове бивше, пријатеље вајне
скривене од мене као осмех тужни
забораву дајте, одали су тајне.
Блудили су са мном и они су дужни.
Снове ипак не дам, то је само моје.
Боје што трепере нек’ оду у етар.
Мисли што се роје нек’ се упокоје.
Са сумраком првим, престајем ко’ ветар.