Нове књиге – ЈЕРЕТИЧКЕ ПЕСМЕ – Алекса Ђукановић

Стваралаштво Алексе Ђукановића веома је тешко ставити у оквире било ког познатог књижевног и поетског правца, што је, уопштено гле-дано, мање важна чињеница, (јер дефинисања и оквири подразумевају ограничења, а стварање, само по себи то не трпи) у односу на његову визију и доживљај истог, који у себи спајају про-шлост и садашњост, док су, истовремено, окренути будућности.

Јеретичке песме управо су одраз његовог отпора према свим чврсто дефинисаним нор-мама, одакле год да долазе. Њихова дубока уко-рењеност у људској свести не значи и оправ-да-ност њиховог постојања, те отуда, свако раз-мишљање и побуна против истих, представља својеврсну јерес.

За почетак, песник гледа и закључује да је време једна сунчана зрака, која не заблиједи никада. То је тачка од које полази, сигуран да у тој вечности има места за све. Користећи оно што нам је дато, постепено се креће ка оном што је задато, свестан илузорности покушаја, а уједно и нужности, да се у времену „прогреса“ буде неко други. Ипак, одлучује да се бори, али на свој на-чин, препуштајући њима трен који им припада (трен је њихов и сада само њихов). После њих, на реду смо Ми. Време у коме смо се обрели је наше, иако је гејзир забаченог крмишта. Овде се не ради о патетици или малодушности, већ о упоредном постојању противуречности које и најхрабрије и најупорније повремено врате на почетак (Алфа и омега); о противуречностима које су закон постојања и које, саме по себи, нити су добре нити лоше, већ онакве каквим их
видимо. Божји план је нужност, а живот кретање у коме се догађаји одвијају циклично; место које подједнако припада и Еросу и Танатосу, а да бисмо ту чињеницу боље схватили, потребно је и-мати ширу слику живљења од оне која је видљива оком, при чему није реч о метафизици нити било којој сличној појави, већ о схватању узрочно-последичне везе између две удаљене стварности, односно прошлости и будућности. Кад будућност добије Епитаф, завршен је један циклус, али не и живот. Он наставља да траје све док проклете птице над плочом напуклом цвркућу.

У читавој побуни песника, видљива је и нит носталгије, настала из личних доживљаја ствар-ности у којој не зависи све од наше воље. То се донекле да објаснити чињеницом да човек не егзистира као појединац, већ у друштву других људи и да, као такав, није поштеђен закона јачег, који у природи, такође, функционише, али на други начин, са потпуно другачијом сврхом и смислом, јер она не познаје друштвене оквире. У људском свету, дружба са клизавим јегуљама затвара круг. Мадам политика, госпођа привлачне спољашњости, немилосрдно гута сваког ко јој се довољно приближи. Не ради се о политици каквом је данас познајемо, нити песма има тај призвук. Она је само слика стања људског духа и ума, начина на који свет, који зовемо савременим, функционише и постулатима које нам намеће, представљајући их као Conditio sine qua non опстанка, те отуда смо у блату до ко-лена, а кокош из гарежи постаде мит. Ту су и моменти кад митови постану стварност, а легенде догађаји и то не било какви, већ они где „јачи“ демонстрира своју снагу, кад Неронов дух не мирује, већ хара светом (1999).

Но, и то је једна од истина записана у тефтеру Невидљивог. Песник не објашњава ствари, он је хроничар свог времена, (иако мисли да их нема, Песник сматра да су нам преко потребни), речи су инструмент његовог деловања које је његова света дужност, нарочито када нас бесциљ непрегледни окружи свуда уоколо.

Срећом, и свака ноћ крије један свет (Свијет у ноћи) и једно Познање. Поменуте песме посвећене оцу и мајци. Емоционално веома јаке, топле, лишене величања, захвалности… Оне, у ствари, све то садрже, али на другачији, симбо-личан начин, где велики прасак (удар астероида) претходи рађању света. Обе фигуре су подједнако јаке, свака на свој начин и у својој природној улози, где отац баритоном својим, на вјек и вјеков растерује маглу, те самим тим представљају Божје отелотворење, кроз осећај вере, љубави и наде, које се као врлине, граде баш онда када управо дође то (С)познање да после свих недаћа: ето новог дана!

Песничке слике у Ђукановићевој поезији веома су јасне и упечатљиве, како у стилском, тако и у естетском смислу, што доживљај приликом читања чини интезивнијим. Песма Страхови, која се састоји од четири стиха, можда најбоље поткрепљује ову тврдњу и оправдава назив збирке. Иза те четири реченице, стоји низ објашњења психолошких, социолошких, друштвених и других појава, као и истина о њиховој амбивалентности:

„Наши страхови заодевају се хаљинама агресивно-сти, наше слабости, исказују се у подсвесним изливима храбрости“.

Оно што је приметно, јесте да не постоји ламентирање над судбином Песника, чега мо-дерна поезија није поштеђена, што понекад може бити веома иритантно, јер поезија не постоји због Песника, уметника-појединца, не припада само њему, нити је његов положај у друштву тежиште поезије (иако може бити, али јасно је да је то сасвим друга тема). Осећања се смењују, иду до дубоке резигнираности, али а-рија у души није својствена духу који ће се пре-дати и покорити, тим пре што се Црњанском, Хандкеу, Дантеу обраћа смело, аргументовано, с поштовањем. „Разговори“ са њима су уточиште, путоказ и мерило, а ови великани, да се закључити – узор за Песника, који, иако млад, и те како помера устаљене границе, без напора и спон-тано уобличавајући своје мисли у поезију.

Збирка Јеретичке песме јесте једно садржајно дело, одраз зрелости аутора, настало у време када слобода говора и мишљења постоје, нажалост, само декларативно, а да тога нисмо ни свесни. Завршну реч ће дати читаоци, а коначни суд време, које је на страни овог Песника.

НАТАША ЂУРОВИЋ