Ponekad zaćutim,samoća me mori
šćućuren u uglu obavijen tamom
zalud čekam nekog da vrata otvori
da dotrči meni umornom i samom
A tama je blaga kao oči tvoje
natapa mi dušu,pušta je da sanja
tek ponekad svetle zatrepere boje
ko uzdasi bolni prvog mi saznanja
Od vlage i buđi nozdrve mi bride
ko štene zacvili na vratima šarka
ponada se duša možda neko ide
al’ vetar zaćuti,sve je bilo varka
I svaki me časak ko vino ispija
misli brzo blede,snovi mi se ruše
čekam da me Gospod grešnog blagosilja
da otvori nežno vrata moje duše.
autor
Jovica N. Đorđević
01.03.2025g.
(Прочитано: 107 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.958 пута)
