
НАДАЈУЋА
Дивна ми цура залепи око
док чеках друга попут стражара
не слутећ’ кол’ко може дубоко
да сеже корен будућег пара…
Протече време, подоста прође
навратих опет до родног града
прилика друга изнова дође
те послах пиће за њен сто тада
Конобар прстом путоказ даде
са белим низом осмех ми стиже
накратко махнух са пуно наде
а њена рука отпоздрав диже…
Још оде неких пар календара
судбина радо умеша прсте
нова се прилика задесно ствара
за трећи сусрет најближе врсте
Благовест, вашар, априлско вече
у правцу парка друштво се сели
„Застани мало…“ другар ми рече
јер две смо цуре крај клупе срели
Чекајућ’ њега док с једном збори
јавих се другој што беше сама
прихвати руку, поглед обори
изусти име, скрила је тама
Гитару ставих на друго раме
кренуше с нама ногу пред ногу
речи и шале изничу саме
шетати мало још само могу
Светиљка прва на нашој стази
обасја светлом античко лице
па ја препознах, поново спазих
два ока као у голубице
И она мене познаде треном
кораком лаким упоред’ крочи
упијам мирис у даху њеном
гледам те дивне, посебне очи
А осмех који с ногу обара
звони у ноћи, чује далеко
узима одмах све из недара
и власт нада мном одмах је стек’о
Кад живот скроји режиран случај
и трећу шансу припреми вешто
понуда није туга и очај
то мора да је посебно нешто
Та вита срна, питома вила
благога гласа, чврстога става
на срећу није ничија била,
схвати наједном блесава глава
Из туђе баште и преко жице
дохватих с муком посебан цвет
са њим јој дадох кучине, трице
и све што чини мој лични свет
Где љубав зачне, знају то људи
рачун је терет, памет је бреме
не треба глава, ту срце суди
одавно то је казало време
И сви су дани к’о зачарани
пољупцем првим пред њеном зградом
отад је Нада на мојој страни,
од тада и ја живим са Надом
Заувек буди баш као сада
последња, прва, једина Нада!
(C) Слободан Милојевић
Kategorija: Odrasli pesnici
Bravo tata kako si slikovito opisao upoznavanje i početak ljubavi sa našom mamom, kao da smo i mi bili tamo 🙂. Vole te tvoji blizančići🥰