Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић

Вечна љубав, вечна туга

У самоћи један човек беше,
са разлогом у големој тузи,
очи му се више и не смеше
само суза по образу пузи.

Разлог тежак као црна земља,
бол и тугу нанео је,
драге њему више нема,
један анђео одвео је.

На пут вечни драга оде,
те лепоте више бити неће,
отишла је и повратка нема,
али оста љубав преголема.

Волеће је као увек,
можда само мало више,
у небеса погледаће
па плакати све тише и тише.

Плаво небо као море,
а увече пуно звезда,
гледао га увек с надом,
али драге њему нема.

Ту је она, види мене,
његове су мисли такве,
срешћемо се једног дана,
чекати да зора сване.

Шетаћемо тим сводом небеским,
гледаћу јој очи снене и љубити руке беле.
Једног дана, има наде,
срешћемо се, мој анђеле.

© Јелена Јовановић, Косјерић

Аутор: Ljubodrag

Napomena - Ovaj članak je objavio Ljubodrag Obradović. Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . BIOGRAFIJA  - pročitajte dataljnu biografiju. --- Pročitajte sve članke iz kategorije Ljubodraga Obradovića --- Види све чланке од Ljubodrag