Maja Đukanović, Čačak
U stvari, kad bolje razmislim,
Život je naš,
K’o buteljka vina,
Ponekad gorka,
Ponekad fina.
Na stolu stoje
Spojene čaše,
Isprepletane
K’o sudbine naše.
U jednoj je pelin,
U drugoj je med,
Ispijam onako kako
Na koju dođe red.
Vino me polako
Obara s nogu,
A ja se borim
Koliko mogu.
Kroz glavu mi teče
Hiljadu reka,
Osim onih glavnih,
Tu je i pritoka neka.
I te mi pritoke
Haos prave,
Kad prodube vir
U potiljku moje glave.
Pa me povuku
U dubinu jaza,
A meni se čini
Da tu je baza.
Da od te osnove
Moram poći,
Kroz reke života
Do sebe doći.
Kako bih pronašla
Onu sebe pravu,
Razbistrila od vina,
Već pognutu glavu.
A vino protiče
K’o Rasina dalje
Ostavlja poneki ožiljak
Da u meni traje.
U tom se magnovenju
Otreznim istog trena,
Od mene ostala je
Još samo sena.
Pred tobom razgolićena
K’o kip uspomena stojim,
Navikla da i poraze
U pobede brojim.
Vino mi pitko
Šenluči po glavi,
I tad ti priznam
Da jedini si i pravi.
Pa ti se polako
Pod kožu podvučem,
Da te ljubavlju opijenog
Još jednom dotučem.
© Maja Đukanović,
Čačak, Srbija
Prelijepa pjesma! Čestitam!