ПОЂИ САДА
(Посвећено последњем чувару Српског војничког гробља на Зејтинлику)
Начас застаде ветар и умуче шум зелених чемпреса
над хумкама на војничком гробљу…
Преврнуше се бели крстови и оживеше имена са камена…
Отворише се гробови и полетеше беле птице у небо…
У кљуновима им реликвије скупљане годинама
и спискови страдалника са фронта…
Машу њима и терају зле силе са умирућег тела последњег чувара…
Наричу шапатом, скоро безгласно:
Не остављај нас Ђорђе!
Навикли смо на тебе…
Бат твојих корака познајемо…
Одзвања од јутра до мрака у ритму химне “Тамо далеко”.
Будиш нас и успављујеш миром који шириш док нам шапућеш имена…
Понос и достојанство надвија се над Зејтинликом
док отвараш спискове и тражиш презимена предака
на крстовима и плочама…
И ти си део нас…
Растао си заједно са нашом славом
на јунаштву деде Саве
и уз скуте оца Ђуре.
Живео си удишући мирисе душа страдале браће …
Не остављај нас Ђорђе…
Долазиће Срби, Французи, Италијани, Енглези и Руси…
Долазиће унуци, праунуци и чукунунуци
и доносиће грумење земље
а враћаће сузе и тугу, понос и захвалност…
Питаће: ” Где је старина у војничком оделу?”
Ништа више неће бити исто…
Леђа су ти савила одликовања и ордење
које си поносно носио на грудима.
И Мајка Србија међу њима…
Полако ти се тело савијало
и срце бивало све ближе земљи
из које су те звали наши преци…
Стекао си славу,
ништа мању од њихове…
Солунски чувару српске историје…
Понеше те анђели овде настањени,
а придошли ношени ратним вихором
са њива, из сеоских средина, остављајући уплакану нејач и гробове очева…
Шетао си алејом страдалника јер је она, једино твоје двориште.
Седео си у хладовини хиландарских зимзелена
и слушао ратне приче
што их је фијук ветра разносио
из костију скупљених по грчким врлетима…
И сваког дана пребирао си по успоменама
од којих су сазидани зидови у капелици,
гледао си у лустер од метака са Кајмакчалана,
израђен у облику српског грба…
Био си поносан на то светло што је обасјавало маузолеј јунака…
Сада постајеш свитац који ће летети између гробова
јер они су постали твоја оставштина…
Не иди Ђорђе…
Зову те птице што су са капелице летеле Европом
проносећи славу и хвалу…
Дочекивао си и испраћао госте до капије
Ти највећи Србине, душечувару…
Примају те твоји преци и бранитељи отаџбине
као најдраже друштво…
Пођи сада…
И чувај, тамо иза границе овог света
највредније што је Србија икада имала:
Храброст да прсима својим голим
брани оно што је свето…
Љиљана Тамбурић
