ПОСЛЕДЊА ПЕСМА
Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, ко поларне зиме.
И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
Погледом брижним ко срне у збегу
Знали су шта желим, а шта волети нећу.
Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.
Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми не знају шта је у корену.
Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране само туга тече.
Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал`ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.
Драгојло Јовић
Samo prvu strofu izbacite ili nek bude samo deo pesme.
Хоћемо ли некада имати част да прочитамо нешто Ваше? Видим да се баш “разумете”у поезију… Како би било да мало “охладите” и оставите нас на миру да пишемо, а и да престанете бити било чији “дрвени адвокат”.
Уважени господине Јовићу ово је маестрална песма.Изнели сте истину нашу насушну, а и време је да неко о овоме проговори. Честитам!