Као вино у ноћи
Хајде… хајде да утамничимо речи!
Очи нека говоре, неразуму суде…
Нек очи љубав беру ил’ жању уместо нас!
Сањајмо наша најлепша винска јутра,
Иако никада више, булбула, плавих ноћи,
Не зачујемо опојни глас.
Срно моја крхка! Хајде допустимо да нас преплави љубав…
Као младо вино што преплави и обузме душу
А озарено срце у усхићењу препозна рај.
Нека венама поново зажуборе потоци страсти,
С антоцијанима оживи неког давног плеса
Заборављени корак и сјај,
Нека нас још једном додирне она божанска радост
Којој се не назире и не зажели никада крај.
Хајде…! Хајде лепа винарице, да нам се језици
Више не саплићу од пијанства,
Од суза, мучних прошлости слика,
Нека се преплићу од песме, од пољубаца, уздаха, љубави…
Звука виолина и доброга вина.
Витице моја, ластавице чедна…
Хајде… хајде да будемо виноград…! Ти буди лоза, ја бићу грозд.
Нека нас позобају птице виноградарице,
Ил’ неки стари распевани дрозд,
Ако икада свету упутимо ружну ил’ погану реч,
Нека нас у сласт деца поједу с хлебом
Ако им кажемо да неко може волети
Сунце и игру, више од њих… и више од нас.
Сунце, мило моје… како те је дивно волети…!
Сети се… сети… заискри…
Заискри погледом као вино у ноћи…
Свемиром твојим нека се зачује меких чаша пој,
С првим лахором твога ока, на вино ме позови…
Ја ћу ти, заувек… заувек доћи!
© Дејан Крсман Николић
Шабац
Категорија: Одрасли песници
