ДОЛЕ НА ЈУГУ
Доле на југу су и птице од тебе бољи песници,
пролеће је најлепши сликар са цветним осмехом,
чак су и мрави и пчеле од тебе бољи уметници
и ласте што граде гнездо под твојом стрехом.
Доле на југу су сви цветови тајно заљубљени
у бистри поток што у шуми извире и сетом мирише,
и маслачци, што их ветар разноси, нису изгубљени,
а свилена се паучина на ветру надима као да дише.
Доле на југу и кад си усамљен ниси никако сам:
Сваки те камен, дрво и стаза на неког подсећа
Доле на југу је светао и сунчан скоро сваки дан,
чак и киша кад пада и дах зиме кад се осећа.
Доле на југу је давно остало све оно што си хтео:
Твоја непреболна љубав са мирисом сенокоса
и све речи које никад рећи ниси умео ни смео
девојци што пролази ливадом лепа и дугокоса.
Доле на југу све је и дан-данас потпуно исто,
само си ти остарио и јесен ти се у очима смеје.
Ходаш оном познатом стазом кроз јутро бистро,
сећања на прохујале дане срце и душу ти греје.
Доле на југу те и црна земља жељно ишчекује
да са њеним прахом помешаш све своје кости.
И кад те сви забораве и нико више не оплакује
певаће ти траве вечиту песму о пролазности.
© Хранимир Хране Милојковић
