У смирају дана када руде тајне
месец нуди бледим сенама што слећу
преплитањем грана дах игре бескрајне.
Да се недодиром заносне сусрећу.
И ја своју тражим међу њима тамо
заслепљен безнађем, па у свом невиду
не спознах да варка безмерна је само,
сенка што заруди на оближњем зиду.
То се туђи барјак разгаљује дахом
ветра, помешаног с мекоћом баршуна,
док ја, усамљеник, са својим сумраком
мамим обрис давно изгубљених буна.
Опчињен бездушјем застава, јер моје
на пола су копља застале и бледе,
негујем се тугом, док нестале боје
немост слуте неке будуће беседе.
(Прочитано: 155 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.401 пута)