ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ
Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…
Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?
Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!
Одлеће длето,
пуцају руке,
зној облива чело.
До сада ником није успело,
да скроји свет по својој мери,
а како ћу успети ја?
Ко то зна?
У доброј вери,
спремам сам да срушим све!
Стару заблуду,
олако ћу да продам,
само да нову испробам.
То баш хоћу, зар не?
И клешем камен,
да сазидам свој свет,
а у заблуди сам опет.
Свет се не зида,
свет се у сновима снује…
И после,
свако сваког псује,
што има сан
о неком свом свету…
А сви наши
паралелни светови,
се не сударају…
Само круже око нас,
док не дође час,
да и нас,
заувек понесу!
Зидам свој свет!
Ех…
© Љубодраг Обрадовић
Sjajna ti je pesma, valja uvek zidati svet, svoj a time i ukupni. Pozdrav poeti.
Hvala imenjače. Da, svako zida svoj svet! Pozdrav