Napisao sam pesme neke,
pa sam bio rad da pitam pesnike,
šta misle o njima ?
Ko može da zna o pesmama više,
od onoga što sam ume
pesmu da napiše?
Danas su ta vremena moderna,
isto tako zovu poeziju i svašta tu kriju.
Gde moju da svrstam?
Trudim se da budem originalan, raznovrstan.
Ali ko da ugodi, raznim čudima,
pacovima il’ ljudima?
Od pesnika jednog, Dragiše,
koga sad nema više,
ostale su samo dve pesme.
Jedna se dopadala baš svima,
rado su je kazivali na književnim večerima.
Druga nije odgovarala vlastima …
Voleo sam da odem, sa knjigom pod miškom,
razgovarao bi krišom,
sa pesnikom Dragišom.
Izgledao je, visok i mršav, kao biljka.
Imao je dugačke ruke i noge, koščate,
kad hoda svi bi mislili da hoće da se otkače.
I likom pravi pesnik beše taj čovek,
sa naočarama na izduženom bledom licu.
Dugačku sedu kosu vezivao je u rep.
Siguran sam da bi jedini on znao,
da pravilno oceni, da bi prepoznao.
Dragiša ne beše čovek zao …
Zato ga je smrdljivi život progutao!