Nisu to više sećanja naša,
priče do kasno dok mesec sja jasno,
lepote zvezda nit’ presahle nisu,
pa mirisna livada tih cvetova puna,
a senica skakuće kraj svakog žbuna,
već stvarnost to je, okolo, svuda,
kad juče je odmah postalo sada,
i više nije i neće k’o pre
da jesi ovde, a nisi, k’o tada,
jer slika tvoja mi kaže i gleda,
spokoj mi donosi duboko u duši
i vraća mi snagu svakog trenutka
da čekam te sada i čekam te sutra.
I ne seća ljubav, već nju sad donosi,
pa onda te milujem i ovde vidim,
i volim te puno, i gledam te puno,
sada, kraj mene, ona je divna,
najlepša od svih drugih, čuvanih,
onih,
tvoja slika…
(Bgd, 04.avg.2017)
(Прочитано: 70 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.553 пута)