MOJA BELA ZASTAVA
Bela zastava na mojoj duši
Sve tajne ubija, prepreke ruši
ustajem tek sa dna.. ni pola čoveka,
do jutra slaviću pobedu veka…
I lažno dobuju reči te tašte,
skazaljke urlaju, petarde prašte,
ja pitam šta slavi se, ali stari znanci,
nemo me gledaju ko da smo stranci..
Osecam nebo kako leluja,
i krik se orla ote sred noci,
zar život nije ta avantura,
koju prigrliš kad sklapaš oči?
A neki sada mene se boje,
ko da sam avet strasne oluje,
i stare ulice odavno broje
korake moje, ko da su tudje?
O braćo mila ja sam Zemljanka,
Srpkinja, Slovenka, žena što voli,
o sestre moje postajem Spartanka,
jer moje srce ne zna da boli?
Ne zna da bludi i zlu nada se,
neće bez oprostaja nigde da leti,
a samo pticama ja stvarno zavidim,
što vetru prkose, uzmiču seti!
Odavno znam da ”laka” sam meta,
ovako obična plutam doveka,
mojim se grudima horovi ore,
šume romore, i reke zbore!
I nije svetinja bez reči prošla
nije se drznula i sama došla,
zvani je gost i nebeska zvezda.
čak i nevidljiva.. srce sred gnezda…
Osecam stopala trava golica
suza iz oka mili sred lica,
da tuga ode očajna molim,
bez bele zastave ja ne postojim!
© Miladinović Sandra Majra