ЛУТАЊЕ
Туга ме мори, јад и чемер,
срце ми бије ко’да ће стати,
о Боже драги како ме боли,
и зашто овако душа пати?
И тако без даха останем некад,
и као камен стане међ’ груди,
ко’ да прах праху одлази тихо,
ти су тренуци бескрајно дуги!
Па зар ми љубав не значи ништа,
и чему слути сва слабост моја,
то што сам човек учини себи,
свашта и свако, лошег су соја!
Нестану тако сви поветарци,
све речи које узалуд теку,
и жеђ се слије помахнитало,
у само једну, једину реку!
O врло често снови су стварност,
конфузија што мира неда,
по неки нам се оствари тако,
разум затаји разлог….шта треба?!
И како даље, зашто и с’ чиме,
пролази живот, узми шта можеш,
шта ли се може мерити с’тиме,
ако не умеш себи да отмеш?!
Онда осетиш, небески порив,
устаје, буни се и мира неда,
у огледалу неко је други,
твојим те лицем упорно гледа!
По нека бора, ал’очи благе,
неспретно крију од себе тајну,
оног ко није сломила судба,
нема ни шансу за вечну славу!
О, остави ми љубав што пече,
и ону слабост што душу пара,
то што сам човек учини себи,
прича је моја, ал’ врло стара!
Прастаре су јој корице жуте,
слова већ бледа као да лебде,
нисам је сита, а стално читам,
и вечно лутам тражећи Тебе!
(с) Миладиновић Сандра Мајра