Mogu da podnesem
Da povenu svi četvorogodišnji ljiljani u ponoćnim poljima
Za četiri godine ljubavi
Tugovaću periodično u milenijumima
Tri ili pet omamljujućih noći punog meseca
Za nevinošću koja tako zanosno miriše na greh
(I zabranjena branja)
I prestajti da žalim
Kad mi eoni druge tuge obuzmu stihove
Duboko
Gubila sam ja mnogo već
( i time dobijala na dubini pesama)
Izgubila sam
Divnu divlju pticu i podnela
Što su mi je odmamili i pripitomili u kavezu
(ah kako samo tugaljivo izgleda sada sklopljenih krila
nalik na dresirane golubove iz šešira iluzioniste)
Ipak
Ja sam iluzionista veći nego život
(Taj šarlatan što obećava više nego što daje)
Grafitnim štapićem
Stvoriću čarobni stih
I razmahnuti papirnoj ptici krila
Nad razmirisanim plastičnim ljiljanima
I od gole sijalice u praznoj sobi
Ispevaću mesec
I pijana od ponovljenog bola mesečariti
Ah luna moja luna
Daj mi libreto za malu noćnu dramu
Ni na nu na ni na nu na
Uljuljkaj me u prividnu poetsku smrt
Da vskrsnem u buđenju
I podnesem jedino što ne mogu da podnesem
Sebe bez poezije
I bez njega u mojim nestrvarnim pesmama
Stvarnijim od mene uklete
Jer mene i nema ako bar ne pevam o njemu
Kao Boga što nema
Ako nije ničija ni molitva
Ni kletva