Ne kajem se jer hodala sam bosa,
velikim poljanama zlatnog žita.
Što se u tom moru dragocenog zlata,
prepoznavala samo moja rita.
Ne žalim jer igrala sam na kiši,
i blatnjavih očiju gledala dugu.
Spektrom boja razlivenim po nebu
odgnala sam iz srca ustaljenu tugu.
Osetila sam zrake sunca,
i njihovu ogromnu toplinu.
Vetar koji nemirno igra,
a ipak stvara neku milinu.
Ne stidim se svojih rana,
od uboda i raznih drugih stvari.
Za sve ožiljke i tragove na mojoj koži
niko više ni ne mari.
Još se prisećam osećaja uzbuđenja, i
fali mi neko u mladost da me vrati.
Da ove dane duge starosti,
bar na kratko, meni prikrati.
Kad je trebalo ljubila sam,
grlila snagom svoje mladosti.
Uživala sam u danu, životu,
deci, radosti.
Može se reći da imala sam sve,
i da se zbog ničega sada ne kajem.
Za večiti mir i dugi san,
sad samo svoje telo mogu da predajem.