ИСКРА
Била сам река и цвет јасмина,
ватра и галеб поломљеног крила…
Била сам небо ведро и дубоко,
невино и нежно кaо девојачко око…
Оно чудо шарано дугиним бојама,
као лудо па олујно, мутно и оловно…
Кишно и бисерно, зрело као нар,
господар воље, души мук или дар…
Чар сам чинила звезданим ноћима,
јездила дуж месечевих зрака…
Огледала се у тишини вољеног језера,
и шетала улицама града и мерака…
Била сам море, бурни океан,
тиха голубица испод трошне стреје…
Била сам степа, савана, прашума,
али искра љубави – знала сам где је…!
© Миладиновић Сандра
(Прочитано: 47 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.327 пута)