КУЧКА – Зоран Христов
Зором, јутрос, у ајат под кућу
међу шушке у стари капути,
окучила једна стара кучка
три шарени и четири жути.
Длаку ги је до пред мрак лизала
пол’к, с’ језик да не ги пробуди
скивкали су, док нађоше сиску
тад ги приви на кучећи груди.
Кад кокошке пођоше на спа’ње
да се качив на неки прут јак
домаћин т’г излегну из кућу
и кучики натрпа у џак.
Кучка је по њега све по траг трчала
стизала га, ко да шпијунира
он кучики с’ џак баци у реку
стару кучку не теше да дира.
Довукла се по црну т’мнину,
измрзла се увукла у шушку,
месец ву се, над кућу, учини
к’о кутренце сас малечку њушку.
Гледала је у звезде на небо
по малечки од жал завивала
Месец се по небо тркаљао
жална се је пред зору успа’ла.
Без глас, она, тако занемела,
по кучики од жалос’ липцала
склопила је тужни псећи очи
б’ш кад једна звезда је паднала.
© Зоран Христов
JAD I DIJADEMA .Svetlana Poljak Pollakova
Ako me pitaš da li sam srećna,
jedim se evo od ove miline,
vesela, mila kakva nikada valjda
do sada nisam ni bila…
Kada bi se sreća mogla opisati bolom
kinjila bi te pobedom,
kada bi samo mogla istinom golom
dušom da danem
ispričala bih ti
kako sreća ima dva lica
i svakakve dane…
U ljude ne upiri ni bolom ni srećom,
nestalne su to pliskavice
i časkom okrenu jedna drugoj lice…
kao Mesec i Sunce
u kolevci sutona i zore,
imaju isto utočište,
kao duša i srce
što sa jednog izvora piju
jer jedno bez drugog ne bole…
Niti mrače, niti sviću
Utabore se u isto nebo,
ili znatiželjno vrebaju sa nekog pločnika
srećne i bolne pa im iz dosade menjaju imena…
Nema tu nikakve istine za nas,
to ti je na primer kao, možda…
jad i dijadema…
© Svetlana Poljak Pollakova
К У Т А К – Борислава ДВОРАНАЦ
Загледана
у скакутавог врапчића
на белом облаку
излазим из себе
улазим у катакомбу
окупану сунцем
огрнуту
напупелим
гранама
музика
пролећног дана
и лептир је
спреман
за плес
сјај нашег кутка
лепршавији
од мирисног неба
а песма
и загрљај
исписани
у чаши
вина од купине
на тибетској висоравни
нашег раја
…
ЧИНИЈА-Миладиновић Сандра
Недај да туга прозоре види oсветљене,
нити да мук јој храни сујету, а лаж да наду,
затвори очи и спусти дланове тихо на груди,
сачекај зору да зрак те милује и љуби….
Понекада таласи плиме донесу магију,
бисери заиграју и душа тада засија,
а, кат-кад дно са мора запенуша,
учини да све не спозна твоја душа…
Остави јој неке мисли недоречене,
нечим је препадни у тренутку највеће сумње,
лечи је пре ране задобијене,
стрелом прободи срце, љубављу муке!!!!
Синоћ је звезда пала на мој длан,
зауставила се за трен на трагу судбине,
врела полако је кружила пут његових линија,
утопила се у моју пут, као да је чинија!
© Миладиновић Сандра
