Gle kako nam ljubav crveni od srama
klecajući tužna u bezdan ponire
i svaku joj želju obuzima tama
odbačena sama u bolu umire
Na obodu tuge besramne,duboke
gde svetlost leluja,mržnja iskru gasi
kao ukras duši zatrepere toke
čuvaju nam ljubav da se ne ugasi
I dok fijuk vetra tužnu pesmu poje
rasuće se ljubav po ledenoj ravni
i sve što je moje nekad bilo tvoje
prekriće u trenu ovaj suton tavni
Tad čekaće dugo ko pupoljak lista
usamljeno zrno na jalovoj njivi
neka nova srca da opet zablista
da večno u njima ponovo oživi.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
31.05.2025g
(Прочитано: 67 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.971 пута)
