Категорија: Snežana Popović

Oči bez sjaja

Oči bez sjaja, ogledalo su duše moje,
previše dugo tugu skrivaše.
Nije to knjiga da je može lako
i tek tako pročitati svako.
Prolaze dani, prolaze noći,
zalud odgovore tražim.
Nije svako rođen s pogledom
da razumeti može i ume,
pogled koji more patnje
i reke suza vešto sakrije.
Nepresušni izvor bez dna,
na javi izgubljenog sna.

Ko dva safira, nekima su nebeski plave,
Drugima ko dragulji smaragdno zeleni.
Moje su tek krupne, crne i snene,
Nestrpljive, živahne i tvrdoglave.
U njima stanovaše vatra i led,
a opet mi ko u srne pogled.
I ko zvezde u tamnoj noći, sijaše,
za njima se mnogi često okretaše…
Sad postadoše mračne, bez zenica,
život u njima tinjaše i bledeše i nestade varnica.
Nepravda….koga je to uopšte briga.
Na potezu su sada dobri anđeli od Boga.

Ne dam mraku koji me proganja,
da nad njima useli se i zavlada.
Zato krenuću kao hladan Sibir
Zlog i lošeg pogledom da zaledim.
Zatreba li, kao mač kralja Artura,
hrabro ću takvog da probodem i pobedim.
Hoću da mi oči zaiskre svetlošću,
da zablistaju sjajem ljubavi i sreće.
Kao nekad ognjem njima da zapalim,
toplinom srca svoga otopim, to je već umeće.
Ne bojim se da zaronim u okean želja,
hoću oči pune sjaja i veselja.

Настави са читањем “OČI BEZ SJAJA – Snežana Popović”

Tebi na dar

Tebi na dar, ispevaću pesmu ovu,
da umesto mene dodirne te kao žar.
Poželećeš da poljubiš usne moje,
crvene i sočne kao zreli nar.

Zamisli da si ptica, ne dam nebu da nam bude granica.
Tvoja sam ohola ali mila i jedina kraljica.
Šaljem ti bezbroj rođendanskih svećica.
Oduvaj ih sve i zamisli more željica!

Stihom te privijam u rođendanski zagrljaj.
Da osetiš da nisi sam iako tamo daleko nije tvoj zavičaj.
I što bi ti rekao, više ne namilaj,
Opusti se i uživaj, kao sunce mi zasijaj!

I ništa više nije važno, kad volimo se snažno!
Prave ljubavi odbacuju sve što je lažno.
Raduju se, luduju i igraju na kartu nežno.
Ma neka će i ovde biti snežno,to je valjda neizbežno.

Tebi na dar, želim ti da ostaneš uvek car!
Gospodar dobrote, pobednik tame, moj Cezar.
Jer nije ovo bilo koji dan, mnogi ga zovu divan dan.
A ovo je poklon tvoje Kleopatre tebi za rođendan!

Настави са читањем “Tebi na dar – Snežana Popović”

Eh….moj dragi

Isčekujem dragog, isčekujem ljubav moju
Žednoj sa usana snenih, da ispije svu tu žudnju
Da raspali me kao šumski požar
A onda, vešto… lagano, ispuni, ugasi i spasi
Mojih skromnih trista želja, bunar taj što krasi.

Život čekajući neki bolji, rušim brane sve, neprestano snažim se
Ako treba promeniću i morske struje smer, ali nedam na se
Kao gusar nosiću se sa olujom svakom, iako ta neman progoni me
Ne želim da posivim, hoću sa dragim da se veselim i srećno živim.
Jer naviko me svaki čas, viberom da mu makar čujem glas, da san mi izgoni.

Pronaći ću neke nove kazaljke, vreme i čekanje moje da skrate
Hoću da dragi porukom vedrinu mi pošalje, da prazninu od mene otera što dalje
Iako pesma ova, konfuzija je prava i treba joj  jaka infuzija nova
Ja samo želim da se mazimo i pazimo, ma neću valjda da se covidom-19 zarazimo
Biću to što jesam i šta god da se desi, ostaje nam da volimo se… volimo mi.

(C)

Igra strasti

U meni tinjaše mnogo težnji i beskrajno more čežnji…
I svi ti osećaji stremljenja behu tako jaki , snažni, neizbežni!
Učiniše da u nepovrat nestadoše dani oni bezbrižni,
priželjkujući i osluškujućii stalno, dolazak tvoj neizvesni.

Žudnja i strast, ta moćna energija koja me pokreće i okreće,
dovešće me možda jednoga dana, do velike radosti i sreće,
Tvrdim da iskrena i prava ljubav u tome sigurno uspeće.
Nema razloga da sumnjam, nema tu mesta za nešto treće!

Čudan je front na koji liči ta borba ljubavi, čula i odabira.
Gde svi su pobednici a opet svi poraženi gubitnici.
Igra zavođenja, strasti, moći i nemoći i veštih predigra.
Istrajte kao odani i verni saborci, ne budite ulovljeni lovci!

Neko te osvoji lepim mislima, neko čulnim mirisima, a neko pesmama svojim.
Ja ću te osvojiti okom vatrenim, pogledom snenim i pomalo detinjastim.
Slatko namučiću te, da čas hoću, a čas neću, ma zavrteću te kao prava čigra.
Zanosnim plesom nemirnog leptira, koji bi vazda samo da se igra.

Snežana Popović

Đurđevdan

Kada poljem zamirisa majsko cveće,
niko joj na put stati ne može i neće,
devojka u cik zore po sreću pohrlila.
Đurđevdansku magiju pokrenula.

Biljčice ove, grančice one, po šumi sve ubrala,
kako bi šarene venčiće veštim prstićima isplela.
Za momka što srcu joj drag, iako veliki je on vrag!
Hoće li skinuti tajno, sa kapija njenih čuveni grab?

Na seoskom izvoru, čistom manastirskom,
zastala je, da bi se ljubavi žedna vodom napila.
Crne okice svoje, miomirisnim biljem umivala,
ne bi li dragom za Đurđevdan, najlepše ona zasjala.

U zanosnom ritualu tog plesa vatrenog,
omamila ga da će mu dati ploda i roda berićetnog.
Pesmom ga ciganskom noćnom očarala!
Omađijala, da bi mu i decu iz ljubavi izrodila.

Igra đurđevdanska, do prvih zraka sunca potrajala.
Devojka ga ko jako vino opijala, vitkim telom osvajala.
Shvati momče al kasno, da sve bio je prolećni san,
u ruci mu samo za uspomenu osta, đurđevak nasmejan!

(C) Snežana Popović

U lavirintu života

Sa prvim plačom novorođenog deteta,
zalutala bića bačena u svet postajete.
Neprestano traganje i kruženje započinjete,
za izlazom iz bačenosti, u nađenost da stignete.

Dilema večita… da li nas na kraju  puta,
čeka strašni sud ili sva blaga ovoga sveta?
Na granici između doživljenog i nepoznatog,
vizija dvostrukog lavirinta planetarnog.

Mistična građevina sa mnoštvom hodnika.
Vrt iznenađenja sa bezbroj iskušenja, staza i prepreka,
u kojima se lako zaluta a teško snađe i izađe.
Enigma i zagonetka što za cilj ima, izlaz da nađe.

Uljuljkani  iluzijom besmrtnosti i vrelom milosti,
život naš avantura posta i tog kruga nam nikad dosta.
Zarobljeni u sopstveno klupko sreće i nesreće,
sa moćnim kapijama bez i jednog čuvara svoga lavirinta.

Da stvari nisu uvek onakve kakvim se čine,
baš ko u filmu kultnom, gde svet nije crno-beo
i gde reči….”nije fer” ne dotiču onog što nepošteno igra,
prestani da budeš žrtva, već na crtu izađi, kao borac i čigra!

Nauči da na krivudavoj liniji svog života,
vešto izbegneš sve te mračne tunele i zamke.
Iz lavirinta ko hrabri i nesalomivi pobednik izađi,
jasnu poruku kusom, zlom patuljku daj…
“Ti nemaš moć nada mnom”!

© Snežana Popović

To srce moje jako

U nepresušnu reku, mudrosti i strasti.
Što kroz život, neprekidno teče.
Snažno i bez oklevanja što peče.
Hrabro uranja protiv svega što je lažno.
To srce moje jako! 

Duša i telo, delić su nedovoljni, mozaika tog.
Što smisao svoj nema, bez slatkog drhtaja njegovog.
Izazovi novi, naizgled važni i neosvojivi.
Svagda prepreka su savladiva i laka.
To za srce moje jako!

Настави са читањем “To srce moje jako – Snežana Popović”

ПРИНЦЕЗА

Почетак си и крај свих устрепталих мисли мојих.
Господарица и књегиња срца мога.
Роб сам твојих богоугодних жеља
и покорни слуга немогућих мисија!

Ваздух који дишем, хоћу да ми увек
на тебе и дању и ноћу, ко ружа замирише.
Да ме вазда сети, на онај слатки мирис,
кад малену и крхку у наручју држах те.

Бог ми те давно, на поклон дариво,
као знак љубави велике његове.
Да будеш сав мој свет и поглед на свет.
Јер ти си онај најлепши Божији цвет.

Мој си горки чемер и најслађи мед.
Моје осмо светско чудо неизбежно.
Власник мојих мисли и промисли.
Драги камен лудости и мудрости.

Искушење си и покајање родитељско моје,
дилема вечита што душу ми раздире,
да ли васпитање твоје има оправдање своје,
или потпуну осуду заслужује?

Да ли ме као такво савести моје раздужује?
Не, ја нећу да све то ме
као горки подсетник растужује,
спутава и спотиче и од циља удаљује!

Ти си кључ мог успеха и неуспеха.
Разлог мог постојања и трајања.
Да тебе није, не бих препознала ни себе.
Света дужност ми је да увек будем уз тебе!

И зато….преко седам гора, планина и мора
кроз трње ћемо заједно проћи и до циља доћи.
Бољу кћи нећу и не желим наћи за живота ова,
јер си ти моја једина и најдража принцеза из снова.

(C) Снежана Поповић