Kada tuga prhne, iskaplje iz oka
pa se spomen slije niz usahlo lice
ureže se rana teška i duboka
što me kao mačem seče nemilice
A kad noć nad dušom razastre tišinu
i poslednja zvezda za oblakom sine
čujem stare stope negde u daljinu
čekam da mi prošlost kraj pendžera mine
Da se nežno spusti na uzglavlje meko
kao tiha sena što mi dušu prati
da na srce sleti što beše daleko
da te u moj život samo na tren vrati
Dok se jutro rađa iza crnih gora
i poslednji sanak u tišini mine
još ću dugo slušat’ šapat starih zora
da mi tvoje ime dođe iz daljine.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
19.09.2026g.
(Прочитано: 3 пута, 3 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.031 пута)
