Samo uzavrela žurba i gungula,
bujica što nosi bezimena lica,
ni gram empatije unutar rasula,
bezoblična masa u sivilu ulica.
Da li je vreme postalo novo,
ili sam ja ipak postao star,
ljudskost izumire, ubi je “ovo”,
kad bih mu ime saznao bar.
“Dobar dan” postade kuriozitet,
“Hvala” tek izlizana fraza,
novac je jedini identitet,
ka vrhu utabana staza.
Osionost i beskrupuloznost,
bahato manifestuju silu,
kulturu skrhala anksioznost,
dok kič simbolizuje idilu.
Osmeh u prolazu, nepoznatom,
postade izazivački gest,
ljudi se ne vole srcem već platom,
tek “homo homini lupus est”.
Gordost i čast u sebi nosim,
sa tom golgotom živeću dovek,
pokleći neću – pre ću da prosim,
jer “homo sapiens” ne znači Čovek.
Nevažno, ljudi, stvari, imena,
sve je to roba, nešto što košta,
iako svima nam već visi cena,
moj duh se još uvek ne stropošta.
Iz zbirke: “Pod ožiljcima vremena”
Deki Nijeneki