ЈЕДНА ПЕСМА ЗА ПЛАКАЊЕ

Ко угаси гротло срца и посече дрво страсти
и одузе мирис цвету и покида свицу крила,
уби песму у славују и обори гнездо ласти?
Шта се збило с тобом, мила, да не будеш што си била?

Ко то краде сунцу боје, да нам зора не заруди,
над кoлeвком, крај огњишта, да се јутро не позлати,
ко успава младог лава, да се никад не пробуди,
и отера белу роду, да се дому не поврати?

Ко оглоби деци млеко и мртвацу вечну кућу
и поткопа из потаје стабло нашег родослова,
ко обриса спектре боја и сутону и сванућу
и пред своје ноге просу колачиће наших снова?

Тражио сам право тамо где је увек било криво,
па ожиљке носим као пријатељско миловање,
у мртвом сам телу био заробљено срце живо
у којем сам оживео једну песму за плакање.

© Славољуб Љуба Јовановић