ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ПОК. ЗУКУ ЏУМХУРУ
Зашто очекујемо,
да нам се сваки дан свиди,
да нам угађа,
да нас наслађује!
Чиме ли смо то заслужили?
А, и шта би нам то?
Зар је лепша ливада,
сва са истим цвећем,
од оне, што се прелива
с’ разнобојним?
Замислите, дан за даном сви исти!
Сваки почиње, траје и завршава исто!
И тако вечно до конца конаца,
нашег и свачијег.
Но мишљаше добри Бог,
да нам Рај на Земљи ипак буде,
онако како треба, да нам подари
радости, што смо ту
и у блату и ветру, киши,
Сунцу, мразу и леду.
Нема пометње ни роптања..
Па, то нам рече и покојни
Зуко Џумхур:
„Радуј се, пријатељу,
сваком дану, што га видиш,
што си ту, у њему,
отвори очи и уши,
прихвати га,
не! Љуби га,
јер је сваки дан – Божји дар!
Он ти га подари, пријатељу
Не одбацуј га,
Не склањај се од њега“.
Беше тај Зуко комуниста,
Ал’ то што рече, то је оно,
што га узвиси, горе до неба,
где је сада он.
Радуј се, драги господине,
дао си ми један од правих путева.
подарио си ми лепоту
што живим,
што уживам
и у киши и у блату
и када дрхтајем пожелим ватру
и када сам гладан био и немоћан
и када сам без пара
и када не знам, шта да радим
и када туга дође, не кажем често.
И све је то, замислите,
лепо цвеће, као и оно,
из раскошне Божје баште.
Хвала добрим људима,
великим до неба,
што ми обрисаше маглу
као на шофершајбни,
што чине брисачи.
Све видим и све ми је јасно,
Мислим, да за мене ипак није касно.
© Милосав Мишо Младеновић
