У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ

Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља…
Сунце је златно на небу сијало,
ко да сјајем пролеће поздравља.

Љуља се капут на погуреним леђима,
а ветар носи седе праменове косе.
Лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.

Он је у сенци дивље трешње,
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда  је све то прошло време,
али памћење нема те дилеме.

Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.

На трешњи остаје заувек њено име,
записано у смирај далеког дана,
када му она читала своје риме,
док су чекали да сване зора рана…

© Даница Рајковић