ТИ И ЈА
Заболи када напишем име твоје,
заболи то пегаво, малено моје;
када ноћу ходиш по сновима мојим,
када у сну дрâгим назовеш ме својим.
Док чинисмо оно што са мном си хтела,
крике сладострашћа пусти заблудела.
У заносу слатком, док таласа тело,
љубави смо нашој певали опело.
Док белину твоју пасах око струка,
место сласти с’ тобом, раздире ме мука.
Па ноктима страсно, док ми леђа шâра,
знах пегаво моје… ти ме с’ другим вара .
Бејах теби веран кано тица тици,
промашени ми смо били љубавници.
Ти и ја често исте снове сневамо,
ја и ти имамо, али… нас немамо.
© Бранко Мијатовић
ЈЕДНА МАЧКА
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
Као да
у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.
Сад ћемо, љубавнице моја,
поврљати траву, месец
да гледа. Сад
ћемо, сазнати
како зора свиће, дан плутоном
како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.
Сад ћемо, кошуљу
кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо, у кочију сласти
ускочити и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос,
у рајску срећу…
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец…
© Љубодраг Обрадовић
Изузетно успела комбинација две песме двојице доказаних песника, моје маленкости и мога рецензента најновије ( можда и задње) збирке песама “Дајем обећење”, друга Љубодрага Обрадовића.
Кад неће нико да нас хвали, морамо сами!
Бранко, драго ми је да ти се допада! Поздрав Љуба…