Имала сам један диван сан
у коме сам сусрела своју душу.
Били смо тако блиски и повезани
да је цео свет стао у тај тренутак
у коме смо се спојили.
Одвела ме је стварност
када је распршила његово присуство
и оставила празан простор у тишини.
Био је то сан за којим сам потајно чезнула,
који сам будна сневала и нeстрпљиво поново желела.
Био је то сан из кога нисам желела да се пробудим
и угледам стварност која ме чека.
Јер та стварност ме је гушила
и одузимала сваки мој разлог за срећу.
Та стварност постала је ноћна мора
из које сам желела да побегнем
у вечни спокој сневајући мој живот
у коме за руку држим моју душу.
И сада када сам будна,
моја душа и даље лута.
Тражи поново онај тренутак,
када је свет стао
и ми смо били једно.
Знам да ћу наставити да сањам,
да се враћам у тај свет снова.
Јер у њему сам пронашла мир
и бескрајну срећу
која ми стварност ускраћује.
