PRODAJA DUŠE
Neki je nepoznat čovek juče srušio ajat,
pod kojim je očev otac učio kovački zanat…
Bacio meove crne i stari dedin čekić
što mi je bio pretežak kada sam bio dečkić.
Neki je čovek ušao u bačvaru od blata
gde se jednoga proleća, na slami rodio tata,
onda je izneo burad, i motornom testerom
isekao duge, na kocke, ko da ih seče laserom.
Zamirisala avlija na talog od starog vina,
odletela pod oblak, nasleđena nam baština…
Deda pustio suzu u grobu pod žutom leskom,
zamutio njome izvor pod šajkačom nebeskom.
A onaj nepoznat čovek iseče krušku pred kućom
u čijem sam se hladu igrao nekad sa Žućkom.
Umesto drvene kapije namesti neku od gvožđa,
pa sa vinjage, bele, pojede šaku grožđa.
Onda uđe u kuću, izvali ulazna vrata,
izbaci prvo kolevku u kojoj ljuljasmo brata,
pa kredenac zeleni, šporet, pešačku klupu,
ikonu i slavski astal, naćve i drvenu stupu.
Doveze posle mašinu kao aždaju strašnu,
zidovima se igra kao da crta po brašnu…
Zgnječi pod kamenim pragom, poslednju čegrtušu,
ostarela i slaba, kuća nam ispusti dušu.
Kupio čovek imanje, za pare neke male,
po dedovini nam vršlja, jadne li smo budale…
Stričevima bi važno, samo da bedu skinu,
da ne plaćaju porez i brinu za tu starinu.
Svratiše u prvu krčmu, odmah posle tog čina
da speru nečistu savest bokalom opojnog vina…
Pod oskorušom gde beše, od blata mala kuća,
oproštaj za decu traži vaskrsla dedina duša.
Ljiljana Tamburić
Bravo Ljiljana.
Divno