Димитрије Микарић, Крушевац
ЖУТИЦА
Раскорак између трамваја и тротоара,
на станици ишарана фасада старог уморног града,
оштрог лица силазим,
болећивим ногама ходим,
поред растуреног биоскопа пролазим
(ни топот више да родим)
силазим без одјека,
улицом војвода.
Трне ваздух, развлачи тренутке,
прогвире ли кроз кључаоницу
видеће да сам ту,
прогледају ли кроз кључаоницу
знаће зашто сам ту,
што ли ми мисли иду туде?
Руке се жељи не опиру,
дрхте, одају.
„Овај дом верује…”,
у томе ћу расути страсти и наде,
ал’ опет превише ће да остане,
нису то обичне,
то су детиње
срамежљивости отровне,
зар је толико лоше
осећати, значи, волети?
Покретати, дакле, волети.
© Димитрије Микарић, Крушевац
Категорија: Млади песници
(Прочитано: 124 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.583 пута)
