НОСТАЛГИЈА

Пијан као да посрћем за неверним пером,
под руку с тугом, дозивам слова на неме странице.
Отровом речи, ћутање срца издадох лелеком,
у оку твом самоћом у сну окован на дну тамнице.

Мапе коже свлачим и бацам у чељуст немира.
Звездану прашину претварам у змијски свлак.
Страхом загрљен, ослушнем тишину свемира,
док из тескобе своје собе у исконски тонем мрак.

Сред тужне пучине препуне чаше, таласом носталгије
са осмехом ми се прикрадеш, а ја остајем разоружан.
Опомињу ме обале да све си даље, ал` ето ти чаролије
– кад у песмама те спомињем као да глас твој слушам.

Са фотографије, као месечар, наших се лица сећам.
На трагу прошлости чекам те још на истој цести,
а кад се успомена напијем увек ти свечано обећам
да моја душа више не станује на познатој адреси.