Уземљи отужној где све вене, бледи,
где се праскозорјем играју безнађа,
понекад заискре убоги погледи
оних којим занос више се не рађа.
Отупљених чула к’о авети ноћне
лелујају с ветром, дах ледни их слама.
Ни песме,ни стиха од прошлости моћне.
Само вапај тужни и осећај срама.
Калемљени страхом од силника што су
узели им душу, оковали ледом
плам у срцу жарком,па не знају ко су.
Сад жиг безнадежја узимају редом.
Зар све је истина? Зар су душе ове
уречене злобом, погледима дрским,
увод у немиле и бездушне снове
којима харају проклети и мрски.
(Прочитано: 92 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.928 пута)