pesma protkana sumrakom

tvoja je kuća
bila na bregu
večno odana
mraku i snegu
za tvoje se
misli kaže
da pri mesecu punom
lepota zna
ženski da laže
sumrak je opkolio
tvoje šume
dan ti nikad
ne prilazi
vele da se plaši
i da ne ume

tako grandiozno peva
svetinja glasnik večnog znanja
što u nemir
i vrućicu tera
boli i kad šušti lišće
pod dodirima
uličnog fenjera

u daljini znaš da potok
protiče pod stopama duha
pesnik je egzotičan
ma koliko
čamio i voleo
u svetu bludnom
on je zlatni otok

i njegov je sumrak
što ti kuje
pesmu na rastanku
kraj basamka
uši mu trnu
od ljubavi
prestaje da čuje
svoj poziv i nemilu dušu
sobom truje