Освиће зора небески чиста,
на све стране равнице грај.
Душа сељачка к’о бисер блиста.
Долину снену прекрива сјај.
Сунашце летње ливади родној
отима прву јутарњу росу.
Тихо се шири по земљи плодној,
загрева шуму златокосу.
Шушти тишина, и багремари
из којих предивних птица пој
прекрили рушеван салаш стари
док небо злати пчелица рој.
Трепетом тихим долина плодна
обљуби прашњав, раздраган пут.
Мучи се коса, година родна,
полеже откос злаћан и жут
Почело тихо вече да руди.
Косаца орних песма се чује.
Док роса капље с’ њихових груди
мирис равнице одјекује!
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 106 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.883 пута)