ТРЕНУТНО….
Испод ових трепавица крију се ластавице
веселе немирне птице селице,
свакога јутра се вину до свода,
као до најближег, рођеног рода!
А, црне купине их чекају на повратак,
њихов маестрални валовити долазак….
Тамо на дну очне дупље где се скупљају
меморисане слике као струне ћуте….
Не чују се….чекају минуте што слуте!!!!!
Дланови мојих руку мекани и влажни,
док расипају капи по лицу варалици,
жељни су нежности до изнемоглости,
као крила да осете струјање ваздуха,
јер живот нису сенке или лажне куле,
ни карневали препуни маски…
Оне невидљиве, али дуге струне,
опроштај нуде болу да заспи….
А, река емоција линијом живота,
са судбином се враголасто шали,
од палца до малића крију се кораци,
поскок и окрет што душу мами!!!!
Мостови ми требају и озарена лица,
пријатељ што већи да победимо непремостиво,
јер ови дланови и ластавица
дар су вечности, а моји тренутно!
© Миладиновић Сандра