PEKO LALIČIĆ
CITAT IZ MOGA ROMANA ,,BELI LAVIRINT”
Udruženje pisaca ,,Poeta”, Beograd 2010.
(koji za moto ima moj aforizam:
Hipokratova zakletva izražena u evrima, nekima, danas najviše vredi!
– Ovde sam stvarnosti video lice i naučio razlikovati dobro od zla i shvatio da su ljudsko dobro i poštenje nejveće vrednosti i ono čemu čovek, da bi to bio, mora stremiti. Svakoga trena i zavek. Shvatio sam da posle čoveka ostaju samo ime i njegov lik. I to pod uslovom da iza čoveka ostane nešto po čemu će ga prepoznavati dolaznici, ponositi se naslednici, po čemu će se znati da je bio čovek. A svaki čovek, ako to u istinu jeste, grandiozan je i vredan pomena i pouka je sam po sebi, jer svi ne mogu biti stvaraoci, preporodjivači i umne veličine, ali mogu bitii li se mogu truditi da budu ljudi. Ljudi na svom mestu. Bez ljage na obrazima. Da imaju oči, da vide sebe i da mogu drugima pogledati u oči. Onaj ko ne može druge pogledati u oči ne treba ni da živi, jer bolje je biti bez očiju a pošten, nego imati oči, a ne moći drugim ljudima pogledati u oči. A ovde je prilično onih koji nemaju oči, a rekao bih ni dušu. A mi, mi im idemo pod nož ne pitajući se kako mogu operisati i u čovekovo telo ulaziti ljudi koji to nisu i koji nemaju ni oči ni dušu. Mogu, jer toga nisu svesni, jer nemaju ni svest ni savest. A onda se često pitam kako mi možemo i smemo leći na operacioni sto nekome ko nema sebe. Ko nema to grandiozno ja, prazan je i bezvredan. Pa sebe opet pitam: Kako nas to prazno operiše?
