Ja sam stih isklesan kamenom ćutnje

Žrvanj što okreć e toč kove i melje
Izvajanu sebe stameno bolnu
Ploč asti kamičak što šamara
Mirnu površinu vode
Tražim dno na kome postać u ptica
U zidove ugrađena porušenost stiha
Ispisuju me grafitima gluposti
Terasama popločan nehod riječi
Gaze me nevinošću neznanja
Mišlju kamenovana trpi me papir
Bjeline što prašta sve
Prejaku još niko ubio me nije