кад се сила земних ослободиш
и над горама и водама расклони се
тама што се свила
кад попусти грч језика и љутина
и зањихају се сенке што уносе привид у наша чула
кад поравнају се брда и долине
унутрашњег неспокоја и памћења
опусти се у тој аури док прође прошлост лакокрила
док се у моме оку не настани
светлост коју си заумила
нек мину
нек протекну као вода поворке знатижељних
што личе на гладни зверињак
и утихну гласови
што кидају те и развлаче
нека те оставе да сабереш се и обзнаниш
и заогрнеш смехом загонетним
што у бескрају дотиче хоризонт плави
смијуљку смејни
ветрићу што тајно ме дозиваш и милујеш
док разгореваш ватру у сну који надолази
који додирује вечност
чулима ломим
изнутра
изнутра једина љубави