(O zločinu nad Jevrejima. Stihovi posvećeni nevinim palim žrtvama u Izraelu)
Gledaj, nebo, ako te ima, i zanemi:
u pustinjskom pesku,
gde predaka senke vekovima ćute,
čula se pesma radosti
u zanosnom plesu mladosti.
Ali dođoše zlotvori,
vatrom na sve redom zapucali.
Izrael je ponovo krvario
svojom najsvetijom krvlju.
Ona drevna, vekovna tuga,
što je gorela u getima i dimila se iz peći,
ponovo je suzama natopila zemlju.
Kao u dane crnog Vavilona,
kad sinagoge goreše u noći,
opet je jeknulo zvono bez zvona,
i zakukala deca sa Siona,
dozivajući Boga sa nebeskog trona.
To nije bio juriš u zoru ratnu,
u zoru kletu, kad se zulum budi,
gde vitez viteza na megdanu čeka;
kad ratnik na ratnika muški juriš sprema;
to je bio kukavički zločin,
onako s leđa, sa sajlom oko vrata,
kad svemir nemo gleda
kako brat uzalud grli brata…
Kad vrišti rana i crna tišina,
kad plaču devojke pocepanih haljina,
raskrvavljenih kolena.
Čuj krik što kroz oblake ječi,
kao u dane Aušvica i jada,
streljana su deca nevina i mlada.
I reci svima,
neka čuje cela vasiona:
muziku novog Zida plača,
što ga dželat sazda
od jecaja i bola,
od srušenih snova,
da vekovima plače i peva
o nevinima kojih više nema.
Copyright © Saša Milivojev