Категорија: Miroslav Krnjeta

Rumeni zrak jutarnjeg sunca
nežno stidljivo prolazi kroz lišće
pašljivo dodiruje usnulo drveće,
prati ga muzika šumskih ptica.

Stara šuma netaknutnog mira
kristalnih potoka skrivenih izvora,
raspevanih vetrova sa divljim alejama
u srcu zelene kuće leži česma.

Tako tiho šapuće i žubori
ovde kao da vreme stoji,
vazduh nepoznatim nirisima govori
stani živote i vode se napoji.

Tu je srce poljubilo željeni spokoj
čisto Božansko zadovoljstvo na
drvenoj klupi,
duša napojena vode u blaženosti dubokoj
na česmi u carstvu šume um se okrepi.

Nije strašno biti loš
imaš šanse da promeniš kurs,
gadno je kad postaneš ološ
zgadio si život silom tražiš mrs.
Vrebaš kao čudovište žrtve
misli ti plivaju u žabokrečini
živiš od takve žetve,
od tvojih mreža pauče otrovni
stradaju pošteni i nevini.
Izgubio si srce u zadimljenoj birtiji
predao mladost oštroj čakiji,
od tada lutaš željan krvi
prodaješ dušu za tanjir mrvi.
Postaješ juda iskariotski
za srebrenjake izdaješ,lažeš,
gade belosvetski
nemaš obraza niti milosti
nemaš reč jer živiš od pakosti
zlo ti je pojelo sve kosti.
Kuća ti je malarična baruština
spavaš na krevetu đavoljih prljavština,
gde slaviš razvrat,krv,poroke,
otvaraš šampanjac kad zabijaš
otrovne žaoke.
Likuješ nad mukama i suzama
kitiš se nasiljem i prevarama,
ti ne pružaš ni porodici ruke
ljubav si pljunuo otišao u hajduke.
Duša  ti je sečivo,srce pakla zver
puniš revolver ideš po biser,
zadovoljavaš izvitoperene potrebe
u nedelima nalaziš sebe.
Zašto bi ruke prao
noćas si pio,varao,krao,
čemu pranje
čekaš noć za opijanje i kockanje.
Bes i mržnja  vode tvoje telo
smrdiš na trulež nosiš kanalizacije odelo,
iz usta piksla,ćoškare zadah
oči uzela magla i žuti prah.
Kad se briješ pogledaj ogledalo
vidiš li sliku Dorijana Greja
unakazilo te zlo bulevara
tama betonskih aleja,
gde je ono nevino dete malo.
Pogodio si trojku u pogrešan koš
burazeru postao si teška ološ.

Na pobesnolom moru brod tone
neka sva zvona zvone,
odlazim voljeni na put
tamo gde sam rođen
na pučini brodskim mrežama vođen,
odlazim plavoj bajci pod večni skut.
Plavi džin brod drobi guta ga more
penjem se na jarbol gore,
ispijam flašu ruma
dok talasi udaraju u grudi
glasno pevam o dubinama plavog druma
dok mi nevesta moja sudi.
Duvajte vetrovi šibajte mornara
nek se čuje glas ponosnog kormilara
jer na jarbolu srce osta
a na obali je duša tužna i pusta.
Udrite munje lomite palubu
smejem se prkosno strahu
ionako nestajem u dahu,
tonem salutiram belom  galebu
drug me prati dok
idem željenom grobu.
Tu čekam crnu damu,tu u oluji,
dok talasi lome i vetar bruji
zato majko nemoj da žališ
nemoj za morskim vukom da patiš
jer venčah se sa morem
i odlazim srećan
u večnom detinjstvu
mornarskim čvorem vezan.
Plovim gde se završavaju horizonti
tamo gde su jason i Argounati
u zlatnu kolhidu
gde senke moreplovaca spavaju
na morskom hridu.
Ispijam poslednje kapi
pevajući galebu
gledam još jednom ka olujnom nebu
sklapam oči u plavetnilu
odlazim na dno u zagrljaju jedra
na jarbolu.

 

Mračni gradski sokaci
maglom okružena polja i šumarci
tajanstveno gutaju ljude
tragovi im se u nepoznato gube.

Žive život u sekundi nestaju
decenijama za njima tragaju,
gde su ti ljudi,šta je sa njima,
da li poraženi od muke lutaju
traže put sreće ka zemaljskom raju
ili ih je odnela tamna plima.

Kao da nisu postojali
da su ih usisali nevidljivi portali,
zgrabili zli predatori krvavi grabljivci
naleteli na stazu gde vrebaju zverinjaci.

Porodice,voljeni,pate i tuguju
nema traga,glasa,nigde se ne pojavljuju
samo zid magle i naprasno nestaju.

Bolno je videti sike na banderama
porodice godinama proganja jeziva drama,
gde su otišli,jel ih zadesila tragedija,
ostaje samo agonija i mračna misterija.

Da li su u šumi u plitkom grobu
ili žrtve trgovine pretvorene u robu,
da li žele novi život
zakoračili na put
i preskočili stari plot.

Jesu li mrtvi ili živi
trunu li u močvarnoj travi
ili ih grle prijatelji novi,
jesu li ih zavele šumske staze
ili sada novu ljubav maze.

Da li su ih progutale crne rupe zemlje
ili su našli živote bolje
a možda ih je pojelo bezumlje,
na ulicama zabačenih sokaka
da li nestaje zvuk njihovih koraka.

Privukla ih polja šarenoga cveća
ne sluteći da poljima lutaju
senke  čistog zla prastarih bića,
ispod prigušene ulične lampe
možda su došli do nepoznate rampe,
lepa reč gvozdena vrata otvara
a slatkorečivi đavo zauvek oči zatvara.

Nestali su a ostala pitanja
ali nema odgovora ni rešenja,
kao da su u zemlju propali
i sa lica zemlje zauvek iščezli.

Kamene pustare pune trnja
žbunjem,peskom išarana pustinja,
samo jedan život u sumrak hoda
glas prati vodi ga kroz pusta brda.
Putuje štapom ispred plašta
lice mu vidi Arhangel Gavrilo
za šatorom zemljom obećanom luta
mrak mu gasi,svetlom Arhangeel Urilo.
Hoda kroz britve peska i kamenja
Gospod ga vodi gde maslina raste,
iza brda u vinograde obećane
svicima anđela obasjane,
Avrame na oltaru si Gospodu sina dao
na kamenu Jerusalim potekao
i zavete ispunio.

Sanjam avanture,prostranstva,more,
a život me baci na puste gore.
Kako sam zalutao ovde
išao sam putem na more,
sada hodam predelima tvrde crne kore.
Da li je ovo kazna,osuda za grehe,
ili je iskušenje,
da li živim noćne more,
ili je ovo drugo krštenje?

Gola brda,sive pustare bez nade
daleko je brod,daleko su plave ade.
Hodam sam kroz plamen puste gore
tugujem,plačem tražim svetlo zore.
Grozna samoća usred nežive prirode,
hladan kamen,sivi pesak i crne vode.
Očajanje me guta iz mrtve vode,
strah me jede hoće srce da probode.
Možda je ovo vatra koju moram proći
osetiti bol i grehove u sablasnoj noći.

Teret me lomi,strahovi kosu bele,
brige usecaju nove bore,
uzalud dižem glavu i gledam gore.
Gledam tražim svetlo nade
čekam da svane,
molim Anđele da me izvade.
Gledam ne vidim zvezde
lutam brdima strašne tame
gubim snagu posrćem
nemam kome da padnem na rame.
Gubim veru,plamen života se gasi
a nema nikoga da me spasi.
Pokidanog uma,sagorele duše,
padam na kolena zovem Gospoda
svi mostovi mi se ruše.
Da li ostajem u užasu gore
ili ću naći put na more.
Da li je presuda ili novo rođenje,
ne znam i dalje čekam odgovore.

Miloše,Arsenije,Radoviću,
mili Vožde Karađorđe i Pelagiću,
svi pod zastavu Nemanjiću.

Pukla vatra u Topoli
Nevesinjski žar pali neba,
Radović Gospoda moli,
skini okove sa Srba.

Usta Bosna protiv harača
pukli lanci paša silnih glavoseča,
gude pesme do Janković Stojana
uze kule Pelagić Vasa pod
trobojkom Srbina.

Tamo gde se zaklinju Voždu
na Karlovcu tvrdom gradu,
tamo gde je Srpska Priština
večna je kruna kralja Milutina.

O sveta Pećka Patrijaršijo
Srpska kruno i Hristova vodiljo,
spoji Drinu i tri Morave
Srbi srce majko da ti ostave
ispod svete Srpske zastave.

Lažni glasni Hanibali
trule su vam parole,
slonovi i vojske vam pali
a kako sad moguli svetski dole.
Gde seljak u nebo gleda
radniku od bola ruke trnu,
sad lajete dolazi snežna beda
dajte narode pšenicu zlatnu.
Sinovi laži,zlatnog teleta,
bogovi rata,gospodo Versaja,
vreme je da osetite tereta
nosite okove, kuće svetskih dahija.
Bacili ste sveto u smeće
sekli šume trovali reke
gazili Hrista trpali krst u vreće
za judine dukate prodali potomke i pretke.
Nestalo bahanalija debelog dvora
plašite se hajduka,Garibaldija,Robespjera,
ne spavate,drhtite od noćnih mora,
čeka vas zora i bandera.
Kažete dolazi najteža zima
pa deri narod bajkama i porezima,
kad nema rešenja gurni raju u rat
a vi ćete pevati i zaraditi procenat.
Prođe život dok pravite metar puta
dosta više maski i mandata,
leba tražimo i malo života
zaboravili smo šta je lepota.
Gurali ste kule ispod svakog lista
zaboravili Gospoda Isusa Hrista,
faraoni šibali ste bez milosti
poješće vas vaše podlosti i bahatosti.
Radnik i seljak neka slavi Gospoda
gospodari će lizati kačamak sa poda,
ili sveti krst ili proleteri
na vrata dolaze besne zveri,
ili Božiji prst.

Brda okićena prolećnim plaštom
zelene zavese otkrivaju lepotu
lutam zorom rosnom Šumadijom
radujem se svakom listu.

Proplanci mladi miluju me rosom
polja i šume vode me na vrata,
tamo uvek teče malim potokom
šumska priča nepoznatih jata.

Hodam travnatim Gružanskim livadama
gde vrganj raste okružen šumama,
tamo slavuj peva jutru da ustaje
lutam brdima na čilimu Šumadije.

Sada smrdim,gadiš se dvojice
bacaš ruže suza
a zaboravio si noći trojice
ljubav topi smrt mraza.

E moj rođeni
nećeš u oči da
me gledaš,
tu sam ti kao
salveta,
samo kad me
trebaš.

A dva mala pileta
ostavljena na livadi
da ih čerupaju
jastrebi,
ali ne nisi čuo
pijukanje
to nije stizalo
do tvoga uzvišenog
uveta.

Sada nas prezireš
krv svoju pljuješ
i samo sebe
gledaš,
ne postoji svet
zgazio bi svaki cvet,
samo da ti sve imaš.

Koja si greda
od čoveka,
bojiš se kraja
svoga veka,
ali uzalud ti mili
duševna si beda,
da se ti pitaš
mi ne bi ni živeli
nismo ti
ni trebali.

Setićeš se jednog
dana
biće ti bistro jasno,
ali onda će biti
kasno,
jauknućeš za dva
mala pileta,
nema ih više
ubilo ih mnogo rana
dok te mučila
tvoja lepota.

zato pilići zajedno
u boli samuju,
sada ćute
ostavljeno izdano,
vole se i grob čekaju.