Категорија: Elizabeta Zec

Hiper aktivno raspoloženje

Struji u našoj atmosferi –

Bioenergija leži u tvojim rukama

–         smisao života se prokazao

u Hristovom pogledu.

 

 

Grane otežane od tvojih reči,

Grebu moje misli

i golicaju moj jezik,

Goneći me na raznolika iskušenja,

Popraćena Luciferovim smehom!

 

Zagrljaj tvoj mi pruža sigurnost,

Rađa u meni potrebu,

Ganuće prema tebi

Oseti se na darovanoj amajliji

Pored tvog uzglavlja.

1.

 

Tanano i umiljato obavija se oblak oko krošnji

treperi vazdušašto dok uzima danak lepog vremena

daje nagoveštaj dražesti slobode življenja

sve patnje oduva jer nijednu reč ne prima k srcu…

 

2.

 

Otvara se prašnjava grobnica uspomena i slika

zakopanih i neokaljanih ljudskim grehovima počivaju

propušta sva aktuelna dešavanja jer štićena je vekovima

od kaljuge ljudskih misli, ambicija, strahova…

 

3.

 

U zagrljaju bezdana koprca se jedna nada istinska, drevna

kao memla – ugušena i zaboravljena, a opet puno puta spominjana,

jer, nije bitno njeno ime, njen značaj, uloga….

ali treba pogoditi pitanje, a odgovor samo naslutiti!

 

4.

 

Izdiše utroba otrov i prah; pepeo i krv; svoje stradanje

polako do svakog nivoa okrutnosti ne mareći za bol

izbacujući teško jednu misao, jednu reč, jednu molitvu

u putanji bez cilja, na putu svog prokletstva!

Sakupljam mali podsetnik svojih
Starih uspomena
– Ne bih li na taj način izvukla poruke
Koje kazuju glasovi u mom umu
Vodeći me u samoću sunčanog nedeljnog jutra….

Veličam druge ljude
Jer se tajno nadam u sebi
Da će i oni veličati mene.

Bisere mojih dana
Navlače se na nevidljivu nit
I nastaje Sveta ogrlica Sećanja
Uzetih iz moje duše.

Iz mog dlana nastaju
Nove svetske lutalice
Koje vodi signal
Nepostojećeg vodiča
Sa svojim tužnim ritmičkim otkucajima
Podižu
i spuštaju
svoja mršava lutanjem
umorna tela.

1.
Hodi po blatnjavoj stazi sa maramom u ruci –
Lelujavo-pijano grebući prstima na dnu Beznađa,
a svakodnevnica dočarala vremenski tok muci –
draž slatkog vina u grlu, pomisao je slađa.

Vijugavom stazom gazi trag uvelog lišća
Žudno tragajući za bezpućem jedino bliske nade
Tražeći poznat zvuk tandrkanja koji nema trajanje
Koji vodi na put bez tame.

2.
Zvuk pulsira na slepoočnici – sladak
opipljiv je posvuda kao bezdan bez dna
Neprekidno klizi kroz prste – bridak
tonovi u glavi razleteli se u prahu od mina.

Pod glatkom travom oseća ostatke uvelog cveća
Drhtajima osećajući jedino bliske uspomene
Zamišljeni miris dočarava beznadno svemoguće želje
Koji vodi na put bez tame.

3.
Mekani obrisi potamnelih stena – neobuhvatni
Oštricom puštaju krv na izdisaju bez oklevanja
Dok kaplje na zemlju, raste korov – vatreni
Jedini lekovi ( izazvane od neprekidne potrage) – protiv snevanja.

Beskrajni horizont ima oskudnu ponudu – nepredvidljiv
Izaziva jecaje bez utehe dotičući zenice same
Pogled na njega tako nepreglednog – neprihvatljiv
Koji vodi na put bez tame.

4.
Privlači mudrac rečima budućnosti – lutalice
sa nametljivim nagoveštajem Istine u svojim rečima
– onom ko je ne poznaje, čini se zastrašujuće – i čeka neznalice
Padajući u trans rugajući se Istini… vekovima.

Predosećaj vodi do zemlje proletera – neizvesno
dok rominja kisela kiša na bez ispunjene slikom, rame
vreme blagostanja uzput pokucaće na čelo – podsvesno
Koje vodi na put bez tame.

– O golube lepi,
Što li si došao
U moje sivo dvorište?

– Pustiću te u slobodu,
U plavo nebo,
Božanske virove.

– Sagnula sam se i dotakla te.
Da vidim, shvatim
Zašto ne odlaziš iz ovog sivila,
– kad gle, ker sa ulice,
slomio ti krilo.

Pred morem stojim,
Umirena nebeskim bojama gledam.

Povetarac uzburkano pirka moju kosu.
Violina svira umiljato kao mače.

Dobro, staro vino ispred mene stoji netaknuto.
Duboko i svesno osećam, srećni pejzaž u meni

Anđeli su sišli sa neba sa bakljama božanske ljubavi,
da osvetle put jednoj novorođenoj devojčici
da joj utisnu zvezdicu na čelu, podare joj mir u srcu i čežnju u duši
da joj prokažu velika dela, velike žrtve i nečovečanske patnje…

Krhka tela, a jaka duha stasala je pravo, učena časno
sa svojom lepotom i glasom, udala se pravo
postavila temelj svojoj veri, postajala uzor mnogim ženama
odlučna i bez posustajanja na putu svom teškom…

Mesto za molitvu stvorila je, glasom svojim ujedinjuje narod,
učenjaštvom svojim usmerila decu svoju i nezamisliv uspeh stvorila:
za nauk – mnogim učenjacima, za raspadnute porodice – dobar vodič
sa krstom u ruci – glasnik vernicima, sa blagošću svojom – pastir izgubljenima.

Milostivo vodi, blaženo govori, nadljudski pati i razumno čini,
i dok najavljuje dolazak novih vremena – oblikuje stub vere i jedinstvo nacije,
pobožnim življenjem i bojažljivim molitvama čistila se od greha ljudskih,
odricanjem sebe i žrtvama za porodicu našla svoje mesto u Raju –
jer sebe nikad nije gubila!

Večito između
(Ištvanu Farkašu, u čast njegovom životnom cilju)

Između sna i jezive jave stoje tužni, izgubljeni ljudi
vođeni nadama, proganjani neprekidno – nemirom u srcu:
hiljade sreća svojih i hiljade misli tuđih ugazili bosim stopalima
drhturavo kao lišće na proređenim granama rasplakanog drveta
svetinje na koju su zaboravili, jer svetlost ih ganja daleko, daleko….
ah, da su samo otkinuli grančicu, da je zasade, na jedno tajno mesto
gde bi stali da se odmore malo….

Između, na liniji, gde se spaja vedro nebo i staza okupana Suncem
vođeni strahovima od prokletstva stihije i nostalgije – nemirom u srcu:
lebde u svom lutanju godinama i decenijama
zbog hodanja svog, raštrkali se po čitavom svetu šarolikom
negde gubeći svoju jedinstvenost u trenutku –
koji se ne može odrediti, ni perom napisati, jer se dešavalo stalno, stalno….
ah, da su samo imali vremena da zapišu istoriju jedinstva svog u jednu tajnu knjigu
gde bi sva sećanja ostala sigurno…

Između znanja i neznanja gde se spaja novo i staro gde sve počinje i završava
vođeni željom za stalnim dokazivanjem – nemirom u srcu:
stadijum želje u hiljadu ostvarenja ličnih odbacuju kao nebitno
jer, kad se ne pokreće iskra života koja traži novi cilj, novu nadu
početak bledi, kraj je nepoznat svaka granica se ruši, razarajući surovo, surovo….
ah, da su samo odredili taj trenutak raspada jedinstva, sve bi onda bilo jasno
gde bi se mogla otkriti najniža tačka krhkog sloja društva…

Između zvukova i tišine gde se spajaju životne staze i prekretnice,
vođeni instiktima za opstankom od danas do sutra – nemirom u srcu:
nesigurni da li da zamažu slojevima laži svoju istinsku suštinu
maštarijama svojim okititili se nakitom sreće,
jer su na dalekim putevima pogubili masku Tuge hladno, hladno…
ah, da su samo malo bili pažljiviji i malo više razmišljali o patnjama budućih pokolenja,
jer oni su ponos i čast svojih predaka zaboravili i odbacili strahom!

Na zavijutku puta, sretoh sudbinu
neuvijenu lažima i pravilima nesputanu.

Na životnoj prekretnici sretoh istinu
golišavu i drhtavu i po mojoj ruci pruženu.

Na raskrsnici bespuća sretoh ljubav – eksplozivnu
umotana uzbuđenjem i emocijama – bezuslovnu.

Na stazama varalica sretoh ponudu umilnu
da u datom trenutku načinim odluku životnu!