SENKA U HODNIKU
Ne kucam nikom i niko mi ne dolazi.
U ovoj tišini, što k’o zidovi steže,
gledam kako vreme kroz prste mi prolazi,
a uspomene tiho u čvorove veže.
Nema tu buke ni razbijenog stakla,
samo te oči, k’o smaragdi sjajni,
iz onog ugla gde me mladost takla,
sad me gledaju, k’o svedoci tajni.
Samotnjak postah u sopstvenoj koži,
tuđinac sedi koji dodir sluti,
dok crtam tvoj lik na papiru belom
i čekam da srce konačno zaćuti.
Nek’ pesma ova, k’o ispovest siva,
bude moj trag dok me vetar veje,
neostvaren san što u meni sniva,
i još me u hladnim noćima ogreje.
Dragojlo Jović
(Прочитано: 65 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.277.004 пута)
Све љепша од љепше
Odlična.