I sve zamiriše mirisima tuge
dok večernji vetar niz obraze reže
u tišini stoje sene kao druge
a želje ko stranci kroz sećanja beže
Još koračam stazom sve tiše i tiše
gde lišće bez boje u čežnju se sliva
a duša u prazno bez želje uzdiše
dok ćuti pod nebom u parlogu njiva
I snovi se gase pod teretom reči
što šap’tom izrastu u olujne sate
dok noć svoje staze bez milosti preči
pa danak mi daje što mi noći krate.
Jer srce u noći ničim se ne zdravi
đavo se u snove na trenutak javi.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
09.07.2025g.
(Прочитано: 53 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.004 пута)
