Od svega što je bilo,
od svega što je moglo, nije moglo
a možda i nije ni trebalo da može,
a ipak poželeo je da možda,
ipak negde moze,
pa mu sad nedostaje,
ostala je samo fotografija mala.
-Tu si, na toj slici prolece, rekao je.
Prolece se davilo u tišini.
-Smem li, pitao je,
pod tu kosu, ruku da zavučem i usnim tako, smem li? ..pitao je.
Prolece retko orkanski vetrovi zakače,
a sad su silovito duvali, prolecu dušu lomili.
-Ne ljuti se,
poštovacu tvoje želje i necu preko tvojih linija…
smem li da usnim sa rukom pod tvojom kosom?..
Prolece orkanom protrešeno,
cutalo je..
čekalo da se orkan smiri..
-Ko si ti?..pitao je,
a dobro znao je..
Prolece sam davno prošlo,
leto u zadnjem trzaju
i zlatna jesen
u punom cvatu,
što tiho sa prvim injem u kosi,
mirno korača svojom stazom.
Od svega sto u trenu bi, osta fotografija
i to prolece
da večno u duši sni.
