Свака секунда одјекује твојим ликом,
док се у оку склупчала водена лоптица
која не жели да клизне.
Ако би потекла, одала би стање душе
која се ломи и јечи као на ломачи.
Одавно је време постало мој непријатељ,
јер га је вечито скривало у данима
који су пролазили у тражењу
и ноћима које су одзвањале чежњом.
Мисао је клизила између та два континуума
и губила се у реалности,
јер је била спутана рутином
која је испуњава.
Живот у коме живим данас
тежи је од оног што ћу живети сутра,
а прошли дани испуњени сећањем
само дају лажни мир.
Пожелим, тако некад, да постанем само мисао
у једној глави коју одавно нисам видела.
И пожелим да понекад будем реч
коју изговара тај изгубљени глас
који сам толико волела.
Баш када сам сломљена, пожелим да ме дотакне
топла рука његова која би ме пробудила
из овог кошмара.
А време пролази, сат тихо куца
и ништа се не дешава.
Дуго већ будна сањам о нама,
уморна од ишчекивања,
планирања, од стварности
која ме спутава да будем део твог загрљаја.
Зато ове ноћи одлазим у вечност,
где се крије сјај
и где ме чека изворни дар,
јер сваки мој откуцај без тебе
у овој илузији времена није вредан постојања.
