Prokleta misao razum mi mori,
u predvorju svetog blagovališta;
može li sasvim srce da sagori,
da od ljubavi ne ostane ništa.
I ne čujem reči kojim mi sude,
blagodarno dižem dželatu čašu;
gledam u meni nekad drage ljude,
osmehom nazdravljam gnusnom muktašu.
Iskonski porivi savest mi vode,
do ljubavi više nije mi stalo;
hoću da letim nad poljem slobode,
jer duša mi nije ljudska ni malo.
I da li da tražim oprost od Boga,
što čemerom moja puni se čaša;
zbog večnog mi mira božanskoga,
pijem iz bokala gnusnog muktaša.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 122 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.837 пута)
