Стигла издалека, искрзана трњем
због шипражја страсти кроз које је прошла.
Задрхтала нежно смерна, добродошла.
Нагло подарена овом дану крњем!
Сам Бог зна због чега од мене су крили
неприсутност њену, изниклу ко знамен?
Обоје смо некад горели ко пламен.
Из истог путира мамни отров пили.
Волела је ноћи од самоће тише,
шапат маестрала, ницај беле росе.
Маслачак, ког ветар уплиће у косе.
Кад је била тужна падале су кише.
Причала је да смо овде само гости,
певушила песме претужне и нежне.
Хујале су речи к’о пахуље снежне.
Рудило време наше пролазности?
„Ту смо, сад нас има, ал’ нас бити неће”,
мисао изниче у тихоти несна.
Ноћ је задрхтала нестварно обесна!
Верни кујунџија палио је „свеће”.
Срмом нас обасу Старог пута млечност
док лебдесмо срећни на сребрној трави.
Чекали смо срећу да се сама јави.
У скривници снова призивали вечност!
Наша љубав беше неизмерна плима.
Хрлили смо нагло к’о жуборни вали,
потрошили снове, а нисмо спознали:
Што више „волимо”, све нас мање има!
К’о увело лишће прохујах занесен.
Појмим да смо били понорница река.
Протекли смо нагло, сад се само чека,
ко ће први, нашу угасити јесен!
Хвала Љубо. Срдачан поздрав!
Maestralno gospodine Komazeca. Odlična melodija u pesmi.
Хвала поштовани Јовице на дивном коментару. Срдачан поздрав!
Постао сам давно истински обожавалац поезије Душанове. Овога пута захвалност за песму, слике, емоције, надахнуће које се преноси на читаоца, неусиљене риме и речи. Душан ми увек донесе “нову” реч, као “тихота”, “скривница”. Ништа више, а има још тога, лепог.
Хвала Вам Лазаре, на увек дивним и квалитетним коментарима. Срдачан поздрав!