Сужњи самоће

Спремах се за опело звезданом угарку
срца што дрхти у колевци молитвених шака.
На стази жеље слутим те по кораку,
а ти гнездо изнова свијаш као гугутка
испод капака из овог пробуђеног мрака,
у који ме сан о срећи заувек утка.

Уздаси моји просе искру последње наде
као испод крова цркве под који све свете побра.
Када би за мене постала јава и из света опсена
у загрљај ми пала са сетним кишама октобра.
Да не мисли на крај, када би ова вечност могла.

У песму сам те закључао док немир ми за вратом дише.
Знаш да је у мени туга запретана, као грумен душе на јастуку,
том леглу несаница, где си, од мог погледа, осмех постајала.
А теби је свеједно што те још увек један човек сања,
и руку твоју тражи, да га у ново пролеће одведе.

Све је у времену, том музеју наше прошлости, записано.
Из напуштене тишине зјапи крик у круни од трња заборава.
На обали покајања остајемо сужњи својих самоћа.