Кад капи кише мину као траг сузе неке
и кад се с хајком туге разбуди заруђен сан,
навиру мисли худе, огласи пој се реке,
који жубором мами, давно нестали дан.
Ослушни вапај тужног безгласја срца, ал знај,
путем којим ћеш поћи ни један шапат ни звук,
чежњу пренути неће, као маслачку кад крај
најави грохот силни, ветрова немилих хук.
Расточи јад, све презри! Не дај да нови дани
који светлошћу мамном изнова траже хтења,
опет разгале душу, јер не сме као лани
трагом истим да крене. Још боле сажаљења.
Коју лечити рану, кад болом јечи свака?
И којом стазом поћи, кад прошлост занос узе?
Можда једино реком до жалосних врбака.
Испод крошања тужних, с небом делити сузе.
(Прочитано: 170 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.515 пута)
Честитам господине Комазец!
Још једна бриљантна прича из Вашег пера.
Искрено честитам на лепоти стиха.
Срдачно
Жељко Поштић
Хвала вам господине Жељко на прелепом коментару.